“Prenos” je ISK rubrika u kojoj objavljujemo tekstove naših čitatelja, bili oni novinari, muzičari ili konzumenti rock’n’rolla. I dok su neki od ovih tekstova već ranije objavljeni, neke ćemo ekskluzivno objavljivati na ovim stranicama.
Danas vam donosimo tekst novinarke Duške Rajković koja je i basistkinja u grupi Peripetija koju smo intervjuisali nedavno povodom gostovanja Peripetije na ovogodišnjem izdanju SAWA Festa. Uživajte!
Premda nikad nisam odustala od toga da me nešto iskreno oduševi, malo sam od sveg sranja u kojem živimo zaboravila na tu mogućnost. Kao i svakog drugog jutra, probudio me je telefon. Klasika, poruke na Viberu, Instagramu, Fejsu, ok… pravo vreme da se sve pregleda i krene u nove radne i neradne pobede.
Naizgled, sve je uobičajeno, ali jedna objava mi je ipak skrenula pažnju.
Kpax je objavio svoj novi album! Stajala je Mandina zahvalnica svima na svetu, naravno, odmah sam sve uredno lajkovala i ubrzo podelila na Instagramu stvarno lepu vest. S obzirom da sam sve pesme već znala sa svirki, a i neke radne verzije sam slušala sa Slobom [bubnjar Peripetije i Kpaxa, op.ur.], kad je preslušavao kako su legli bubnjevi koje je snimio, umalo sam preskočila preslušavanje samog albuma.
Srećom pa sam album odmah poslala drugarici ZMaki Grej, s kojom sam se onako svakodnevno neobavezno dopisivala. Kad mi je napisala da ga je odmah pustila, shvatila sam da bi zapravo bilo više nego poželjno da ga i ja preslušam. Em sam ga šerovala, em znam kakva je tu peripetija (od života) bila oko celog snimanja, em zapravo nisam čula ništa konačno.
Prva pesma “Dekadencija” mi je već zazvučala strava, čak i na telefonu, ali ubrzo sam uključila blutut zvučnik da bih u svakom slučaju bolje sve čula, pogotovo dok perem sudove. Ostala sam bez teksta koliko sve zvuči fenomenalno: instrumenti, vokal, reči, miks, ma sve!
Svaka koja je sledila, “Vrlet”, “Bolesno društvo”, “Jeza”, “Gubestra”, “Izolacija”, “Glas”, “Beskraj”, “Visoko prizemlje” i “Pegla”, bila je sve bolja. Nisam mogla da verujem šta slušam: pesme koje sam skoro znala napamet zvučale su neverovatno novo i drugačije, a opet su bile te iste pesme koje sam znala sa svirki. Famozno!
Kad se album završio, pustila sam ga ponovo. Čisto da vidim da nije sve bilo slučajno. Nije! Bilo je opet isto zapanjujuće. Kad se album završio po drugi put, nisam mogla da izdržim, a da ga ne preslušam još jednom, ovoga puta na dobrim zvučnicima.
Uh, genijalno! Predivno je kad se dobre reči još bolje čuju, a nisu previše preko svega, a opet dobro otpevane. Da bih malo potisnula urezano: ..Zar ne vidiš da si ti živo blato što guta te, predugo otvaraš staru ranu, uživaš kada krvari… Ušuškan patnjom klizim mračnim putem, Drhtavi osmeh iščekuje pad… Ovaj svet je sjeban, a ja sam tako srećan, bolesno društvo, ali ja sam zdrav… Ova izolacija vodi do frustracija… Pustila sam legendarni prvi album na kojem je moja omiljena: Osećam miris kao da sve gori, kao sa slika gledaju me oni, neki su bez boja, neki su u boji, kuda sada idu prijatelji moji? S osmehom na licu istrpeću sve, za samoću svoju okriviću druge, dok gaze me ja ne puštam glas, prodao sam sebe, prodaću i vas… čisto da uporedim.
Savršena braća! Liče, ali svaki ima svoj šmek i lepotu. S obzirom da je Boba (Jimi Triple B’s 666 Blues Band i ostali) zadao ozbiljan zadatak svima koji su radili drugi album, Danilu kao snimatelju i Kuzmanu zvanom Igor kao masteru, jer jebi ga, šta god da napravi, ispadne jako dobro, a Kpax-ov prvi album je Bobino produkcijsko remek-delo, drugi je uspeo da održi prepoznatljivost, ali i da dobije i svoju sjajnu nijansu.
Gitara je malo drugačija, rekla bih jača i odlučnija, vokal dobro obojen i jasan, bubnjevi savršeni, kao i bas. Olakšavajuća okolnost je bila i u tome što su pesme već same po sebi odlične i super odsvirane, plus postojala je i sjajna referenca.
Naravno, ne može, a da se ne primeti jako zanimljiv i sirov crtež za omot. Za razliku od prvog koji je dosta na momente kubistički, ovaj je vrlo prikladno mračan, čak i uznemirujuć. Nije na prvu loptu, ali je zapravo jako dobar. Odabir boja je odličan, kao da je preneto sve najgore iz svakodnevice. Bravo za Skota i Karoa!
Čekanje na ovaj sjajni drugi album se dosta odužilo. Toliko da sam u jednom trenutku, pored svih Slobinih trubljenja o njemu, potpuno zaboravila da uopšte treba da izađe. Moguće da je i to dodatno učvrstilo moje iskreno oduševljenje Kpax-ovim uratkom, što sam odmah podelila s njima, ali eto podelila bih i sa što je više ljudi moguće.
Bilo bi mi super kad bi me opet ovako nešto pomerilo iz kome kao Kpax-ovo “Bolesno društvo”! Jako dobar osećaj! Sjajan album!
Hvalala i bravo, drugari!
Hvala na čitanju! ISK testira nove načine komunikacije sa publikom, oslobođene algoritama društvenih mreža.
Budi dio zajednice koja njeguje rock'n'roll i srodne subkulture!
PRIDRUŽI NAM SE NA ISK DISCORDU!
