Naš razgovor sa bendom Statico opremili smo fotografijom Filipa Stojiljkovića. Upravo je ta fotografija bila inicijalna iskra interesovanja za njegov rad; naknadno saznajem da se radi o muzičaru, fotografu, ilustratoru i historičaru scremo scene koji vodi blog Dekonstrukcija Yugoviolence!
I da to ne bude dovoljno, treba spomenuti nešto čega se nismo dotakli u ovom intervjuu jer tu informaciju nismo imali u trenutku razgovora: Filip stiže u Sarajevo 13.6.2026. godine gdje će u Klubu AG nastupiti sa bendom The Harness iz Beograda, a pridružit će mu se YÖU iz Skopja i Žasu iz Zagreba, uz lokalnu podršku dreg kolektiva House of Lilies.
Filipe, dobrodošao na stranice ISK Web Magazina. Moram ti priznati da sam intervju dogovorio ne znajući stvarni obim tvog djelovanja. Prva poveznica s tobom bilo je tvoje ime ispod fotografija frontmena benda Statico, Darija, koja krasi naš intervju sa bendom. U rečenicu-dvije, za one koji možda i neće doći do kraja intervjua: ko je Filip Stojiljković?
Ja dolazim iz Beograda, Srbije i već više od decenije sam uključen u DIY punk, emo i screamo scenu, prvo kao slušalac, zatim kao muzičar, a danas sve više kao neko ko pokušava da dokumentuje i poveže ljude i bendove širom regiona. Kroz godine sam radio različite stvari: svirao u bendovima, organizovao izdanja, fotografisao koncerte, snimao dokumentarne filmove i vodio blog. Sve to zapravo proizlazi iz iste želje: da sačuvam tragove jedne male, ali veoma uporne scene.
Četrnaest krhkih godina si imao kad si otkrio bendove Orchid, Saetia i Raein. Bio je to uvod u emo/screamo scenu iz koje je izrasla ljubav ka DIY-u. Kakva je tačno bila priroda energije koja te je tad uzela pod svoje?
To je bila ogromna promena za mene. Pre toga nisam ni znao da postoji čitav jedan underground svet. Dosta vremena sam provodio pokušavajući da „zavolim“ muziku koja mi zapravo nije prijala. Čak sam se i sa ekstremnom muzikom mučio, jer su ljudi oko mene uglavnom slušali hard rock i heavy metal, a ja nisam znao gde dalje da tražim nešto svoje.
Onda mi je neko pomenuo emoviolence i bendove poput Orchida, Saetiae i Raeina. Cela filozofija iza te muzike me je odmah privukla. Delovalo mi je kao da sam otkrio paralelni svet za koji nisam ni znao da postoji. Odjednom sam shvatio da muzika može biti sirova, emotivna, politična i potpuno oslobođena pravila koja sam do tada poznavao.
Prije nego si shvatio širinu i počeo sa baštinjenjem emo/screamo scene postjugoslavenskih prostora – šta se dešavalo oko tebe u tim ranim danima? Koji su bendovi egzistirali u Beogradu, koliko je trebalo da shvatiš da i u komšiluku postoje bendovi koji zvuče onako kako želiš čuti?
Prvo sam nailazio na bendove poput Nikad iz Hrvatske ili ROIR-a iz Novog Sada. Kasnije sam otkrio Eaglehaslanded, bend koji sam pratio gotovo religiozno i čiju sam diskografiju godinama skupljao. Tada sam počeo da shvatam da i na ovim prostorima postoji scena koja zaslužuje da bude dokumentovana i zapamćena.
Tvoj bend Eva Ras bio je aktivan od 2016. do 2025. godine. Za njega si napisao da je “rođen iz slučajnosti, a opstao zbog potrebe”. Pod kojim okolnostima je napravljen, zbog čega je ugašen? Smatrate li da ste postigli sve ono što ste naumili uraditi?
Tokom godina projekat je prerastao u nešto mnogo veće nego što sam prvobitno zamišljao. Međutim, kada sam završio album „Moje ime, moj dom i moj teret“, imao sam osećaj da je priča prirodno zaokružena. Nisam želeo da nastavim samo zato što mogu.
Istovremeno, došlo je i do određenog raskoraka između ideja koje sam želeo da predstavim kroz projekat i javnih stavova same Eve Ras, naročito tokom studentskih protesta. U jednom trenutku sam shvatio da nastavak pod tim imenom više nema smisla. Projekat je rekao ono što je imao da kaže.
Koliko mi je sad jasno – trenutno si muzički aktivan u projektu Art of Heartwork koji kategoriziraš kao metalcore, a djelujete na relaciji Vršac-Beograd. Muziku na stranu, šta je to što idejno odvaja Heart of Artwork od Eve Ras?
To donosi mnogo novih mogućnosti. Ideje se razvijaju kroz razgovor, neslaganja i zajednički rad. Naravno, postoje i izazovi, ali upravo kroz njih čovek mnogo nauči. Bez obzira da li su iskustva dobra ili loša, mislim da su neophodna za razvoj svakog muzičara.
Inicijalni razlog zbog kojeg sam poželio popričati sa tobom je blog Dekonstrukcija Yugoviolence pokrenut 2022. godine, na kojem djeluješ kao hroničar emo/screamo scene sa postjugoslavenskih prostora. Šta je dovelo do toga da projekt pokreneš baš tad?
Iza svakog benda postoji priča, kontekst i ljudi. Nisu to samo nazivi i diskografije. U isto vreme sam pratio blogove poput Sophie’s Floorboard, Open Mind / Saturated Brain, Canadian Wasteland, Miss The Stars i mnoge druge. Oni nisu samo preporučivali muziku već su dokumentovali čitave scene.
Tada sam pomislio da bi nešto slično moglo da postoji i za postjugoslovenski prostor. Tako je nastala Dekonstrukcija Yugoviolence.
Koliko je teško pronaći podatke i baštiniti veoma živahnu scenu ovih prostora? Nakon četiri godine rada, nazire li se kraj projektu?
Što se kraja projekta tiče, iskreno, ne vidim ga. Svaki put kada pomislim da sam obradio većinu bendova, pojavi se još nešto što nisam znao da postoji. Što više istražujem, više shvatam koliko toga još čeka da bude otkriveno.
Uvijek mi je zanimljivo kako ovako vrijedne arhive počivaju na dobroj volji i trudu pojedinca. Šteta bi bilo da budu zaboravljene. Jesi li ikad razmišljao o ukoričenju sadržaja u neku vrstu fizičkog izdanja?
Nekada sam razmišljao o knjizi ili fanzinu, ali trenutno me više privlače fizička muzička izdanja i kompilacije koje povezuju savremene bendove iz regiona. Mislim da takvi projekti ne samo da dokumentuju scenu, već i aktivno pomažu njenom daljem razvoju.
Trenutno je BiH na začelju liste zemalja na tvom blogu, sa samo jednim arhiviranim bendom, banjalučkim Deer In The Headlights. Za njih si stavio opasku da ti je teško izdvojiti najdraži album jer je “cijela diskografija predobra”. Je li zaista to jedini bh. bend sa kojim si se susreo adekvatan za blog, ili imaš još poneki na listi, ali nemaš podatke o njemu?
Proveo sam mnogo vremena pretražujući internet i pokušavajući da pronađem još bendova koji odgovaraju tematici bloga. Moguće je da ih jednostavno nema mnogo, ali moguće je i da su ostali skriveni ili zaboravljeni. U svakom slučaju, to nije razlog da se odustane od potrage.
Primijetio sam da si imao poveznicu sa AKAB Okretnicom, važnim autonomnim prostorom za beogradsku scenu. U razgovoru sa Beograđanima, mnogi napominju da ništa ne može zamijeniti prostor koji je bio “od pankera za pankere, od nas za nas”. S druge strane, u zavisnosti od mjesta gdje se pokreću i atmosfere koju gaje, autonomni prostori mogu dostići i određeni limit u otvorenosti i jasnoći ideja koje žele prenijeti. Šta je bilo dobro u vezi Okretnice, možda i neponovljivo? Šta se čini kao veliki minus iz ove perspektive i možda najvažnije – zašto fatalizam izražen kroz riječi “Okretnica se ne može ponoviti”?
Ono što je bilo neponovljivo jeste osećaj da je prostor zaista pripadao ljudima koji su ga koristili. Nije bio savršen, niti je mogao da odgovori na svačije potrebe, ali je predstavljao retko mesto gde su ljudi mogli da organizuju nešto svoje bez mnogo posrednika.
Sa druge strane, svaki autonomni prostor vremenom nailazi na ograničenja. Ljudi se umore, menjaju se okolnosti, dolazi do neslaganja i različitih očekivanja. To nije problem samo Okretnice, već gotovo svih sličnih prostora.
Kada kažem da se Okretnica ne može ponoviti, ne mislim da se ne može otvoriti novi prostor. Mislim da se ne može ponoviti isti splet ljudi, okolnosti, energije i vremena u kojem je nastala. Novi prostori mogu nastati i treba da nastanu, ali će nužno biti nešto drugo.
Spomenimo na samom kraju ono zbog čega smo se upoznali – tvoja crno-bijela fotografija, ali i jednostavne, upečatljive ilustracije. Što se tiče fotografija, snimaš bendove, koncertne trenutke, masu i pojedince. Koji su najdraži fotografski subjekti i zašto si se odlučio za monohromatsku tehniku?
Mislim da crno-bela tehnika uklanja sve što je suvišno i ostavlja samo ono najvažnije: energiju, pokret, emociju i trenutak. U tom smislu ona nije samo estetski izbor već način da se naglasi suština događaja.
A ilustracije? Čine se jednostavne, inspirisane pop artom, rađene naivno, možda čak u Paintu. Postoji li neka šira filozofija iza tog izraza?
Iskreno, ilustracije su nastale kao još jedan način da kreativno iskoristim slobodno vreme i razvijem novu veštinu. Privlači me njihova jednostavnost i neposrednost. Ne pokušavam da pravim tehnički savršene radove, već da kroz minimalna sredstva prenesem određenu ideju ili osećaj.
Hvala ti na ovom razgovoru. Za 150 godina, kako bi volio da pamte ime Filipa Stojiljkovića?
Voleo bih da iza mene ostane dovoljno tragova da neko jednog dana može da vidi da je ovde postojala jedna mala, uporna scena ljudi koji su stvarali uprkos tome što nisu imali mnogo razloga da veruju da će ih iko zapamtiti. Ako sam makar malo pomogao da se ti ljudi, bendovi i njihova muzika ne izgube u zaboravu, smatraću da je to sasvim dovoljno.
