Luka Matković (Quasarborn): “Kada si mali metalac, misliš da sve znaš… a onda te preseče realnost!”

Posljednjih nekoliko godina metal bendovi širom Balkana prihvataju pravila igre; nema opravdanja za polovična izdanja jer tržište od njih zahtjeva da prihvate preskakanje letvice standarda koju diktiraju inostrani bendovi i produkcije ukoliko žele biti prihvaćeni i slušani. Grupi Quas arborn je, čini se, upravo to i cilj – pariranje svjetskim thrash standardima. Njihovo debitantsko izdanje “The Odyssey To Room 101” je maestralan primjerak metala iz Srbije, pa je samim tim bilo i povod za razgovor sa Lukom Matkovićem, liderom benda.  

Quasarborn je uslovno rečeno novo ime na srbijanskoj metal sceni i vjerujem poprilično nepoznato većini čitatelja ovog web magazina. Hajde da radimo na tome da ispravimo očitu nepravdu. Ko je Quasarborn, te kako je i zašto grupa krštena tim imenom?

Quasarborn (Kvejzarborn, za one koji se pitaju kako se ovo izgovara) je bend nastao početkom 2016. kada smo Tihi (bubnjevi), Đorđe (gitara) i ja odlučili da napustimo Space Eater i udružimo se s Tomasom (bas). Ideja o novom bendu je bila da se izađe iz nekih žanrovskih okvira kojima je Space Eater bio okovan i da se pravi muzika koja može biti prožeta svim i svačim, iako su joj koreni u treš metalu. Što se tiče imena, ja sam dosta impresioniran kosmosom, a kvazari su nebeska tela sa najviše energije, a pritom su vrlo misteriozni i otuda je došlo ime.

Bili ste dijelom postave dobro znanog Space Eatera koji je doživio tragediju 2009. godine kada je od posljedica gušenja dimom u požaru preminuo frontmen Boško Radišić. No bend je nastavio raditi nakon Boškove smrti, te objavio i dva nova albuma. Zašto se onda postava Quasarborna odvojila od Space Eatera i započela rad na novom projektu? Iako je ovo pitanje za jedinog preostalog člana Space Eatera Karla Testena, možda nam i ti možeš dati odgovor – šta se dešava sa Space Eaterom? Je li “The Odyssey to Room 101” Quasarborna posljednji ekser u sanduku vašeg bivšeg benda?

Ja zaista mnogo volim old skul treš metal, i on je veliki deo moje ličnosti, ali ne mogu se obavezati da ceo život pravim samo takvu muziku. To pogotovo važi za Tihog i Đoleta koji čak nisu ni toliki fanovi treš metala kao takvog. „The Odyssey to Room 101“ zapravo jeste trebalo da bude četvrti album Space Eatera, ali je završio kao prvi album novog benda, a šta se dešava sa Space Eaterom još uvek nije sasvim izvesno, i ostaje na Karlu da odluči.

Album “The Odyssey to Room 101” je vaše debitantsko izdanje inspirisano klasicima Huxleya i Orwella. Koja priča stoji iza Odiseje?

Priča Odiseje prati protagonistu, čiji put počinje bezbrižno uz opijanje, koncerte, mladost, uživanje. Međutim, ubrzo ga preseca stvarnost – otac mu umire i on ostaje sam, bez ičega. Zbog toga je intro albuma druga numera, jer priča zapravo počinje tek tu. On se penje na svoj tavan i tamo iskopava dedine stare stvari, dnevnike, fotografije, i saznaje više o sebi, svojim precima i kako je izgledao njihov težak život. Besan na sve, odlučuje da prekrati sebi muke i oduzme si život. Pod uticajem alkohola, piše oproštajno pismo, ali ga u činu samoubistva prekidaju sirene. Novi lažni rat je počeo. Motivisan, on koristi novonastalu klimu da pokuša da stvari preokrene u korist naroda i započinje revoluciju, ali ne uspeva i biva zarobljen od strane vlasti. Bacaju ga u tamnicu, u instituciju nalik na Ministarstvo ljubavi iz Orvelove 1984. gde se preispituje čekajući svoj sudnji dan. Misli mu lutaju u pokušaju bega iz stvarnosti. Razmišlja o samoj suštini stvarnosti, postojanja i života. Utehu pronalazi u činjenici da će njegovi dželati pre, ili kasnije doživeti istu sudbinu kao i on – svi ljudi moraju umreti. Mir mu prekidaju stražari koji ga nasilno odvode na finalnu destinaciju – u sobu 101. Tu biva mučen i lišen svega: dostojanstva, identiteta, ličnosti, ljudskosti. Doživljava sudbinu goru od smrti. U pravim okolnostima čoveku se može sve oduzeti.

Da li se priča albuma može vezati za društveno, političko i ekonomsko stanje Srbije danas?

Pre se može vezati za stanje u svetu uopšte. Trenutno je svugde haos, vrednosti su u totalnom ponoru, i vlada samo zakon profita. Postoji iluzija o nekakvom individualizmu, ali je to zapravo samo tu, jer se prodajom lažnih osećaja identiteta može dobro zaraditi.

U intervjuu koji si dao za Helly Cherry izjavio si da je protagonista albuma metalac. Da li to ima utjecaja na cijelu priču ili je isključivo kozmetički detalj? Na kraju krajeva, koliko su glavni lik i njegove avanture, te samim tim patnje, inspirisane tobom kao osobom?

Protagonista priče je upravo inspirisan svima nama! Kada si mali metalac, misliš da sve znaš, da je ceo svet na tvom dlanu, bunt, antiestablišment, sve to ti se vrzma po glavi, a onda te preseče realnost. To se desi svima nama pre ili kasnije…

Opiši mi pobliže dva koncepta albuma: šta je Dance Macabre, te kakva vrsta apsolutnog poniženja se krije u vašoj Sobi 101?

Dance Macabre je stari, opšti koncept, uteha za običnog čoveka da smo svi jednaki u smrti. Pogotovo na ovim prostorima se često spominju razni Soroši, Rokfeleri i ekipa, ali kao što je Rokfeler dokazao pre dve godine – svi oni će umreti, kao i mi. Što se tiče Sobe 101, za mene lično, to je apsolutni gubitak identiteta i vrednosti. Kada ne znaš ko si i podložan si da postaneš i ono što najviše mrziš, pod pritiskom, ili prosto potpunim beznađem. Prestaješ da budeš čovek.

Zanimljivost konceptualnih albuma je što muzika i tekst zajedno pričaju priču u nastavcima. Prilikom procesa nastanka albuma, da li se muzika prilagođavala tekstu ili je tekst nastajao na osnovu muzike?

U našem konkretnom slučaju, tekstovi su nastajali na osnovu muzike. Kada radimo demo snimke, uvek postoje otpevane melodije sa nekim šlj tekstovima na lažnom engleskom, a onda se na osnovu toga pišu pravi tekstovi.

Album “The Odyssey to Room 101” objavljen je u samostalnoj varijanti, što me donekle čudi jer ostali bendovi u kojima si radio imali su dobre veze sa izdavačkim kućama. Čemu odluka da album objavite samostalno? Da li ste uopšte išli na traženje pomoći izdavača?

Tražili smo izdavača, i bilo je pregovora s nekim ozbiljnim ljudima. Međutim, danas je izdavaštvo kao takvo propalo. Kada je Space Eater, na primer, 2007. objavio “Merciful Angel”, dobili su i novac za snimanje i punu podršku i promociju, a bili su minimalno uslovljeni. Danas su ugovori sa izdavačima jezivi. Mi smo dobili primere nekih čak jako povoljnih ugovora, i kada smo videli šta se tu sve od bendova traži, a šta se dobija, jasno je bilo da moramo probati sami.

Luka, ti si na albumu obavio i tehničku stranu posla – album si snimao, miksao, producirao, te radio mastering istog. To znači da si sa albumom proveo sedmice i sedmice. Postoji li, sa ove kratke vremenske distance, nešto što misliš da si uradio lošije nego što si trebao jer nisi imao ama baš nikakav otklon od albuma?

Zapravo, mislim da je ovo moj najbolji rad. Izuzetno sam zadovoljan, i verovatno bolje ne umem. Čak se može reći da sam i iznenađen da je ispalo ovako dobro. Uloženo je mnogo truda i novca u sam proces snimanja. Ljudi nisu svesni toga, ali da bi se dobio vrhunski rezultat, iako imaš studio i opremu i sve, opet je potrebno uložiti novac.

Od 2015. godine si i član Bombardera. Kako se snalaziš u radu sa legendarnim metal bendom? Na albumu “Okot iz pakla” nisi radio samo kao muzičar, već kao i producent. Da li se proces rada sa Quasarbornom razlikuje od onoga sa Bombarderom?

Quasarborn i Bombarder su nebo i zemlja! U Quasarbornu je dosta toga promišljeno, isplanirano, prosto, mi smo takav bend. Radimo punom parom i trudimo se da postignemo što više. Bombarder je druženje, opuštencija, što bi Nešo rekao – dernek! Nešo ima neke svoje ideje kako bi to trebalo da zvuči i izgleda, i onda mi to sprovodimo u delo. Ja izuzetno volim Bombarder, još od svoje 15. godine, i veliko mi je zadovoljstvo što sam deo te ekipe.