Mješavina energičnog hardcorea i melodičnih rifova benda Statico osvojila je publiku i kritičare širom regiona. Frontmen Dario za ISK govori o njihovoj muzičkoj putanji, inspiracijama iza novog albuma, pogledu na svijet oko nas, izazovima u muzičkoj industriji i kako STATICØ (kako se stilski piše) uspijeva da ostane autentičan u brzom i zahtjevnom svijetu muzike. Pripremite se za iskren razgovor o pasiji i uživanju u muzici koja nas sve čini živim! I hvala drugu Minelu na saradnji prilikom realizacije ovog intervjua.
U svijetu u kojem je sve izgleda postalo brzo i bez nekog smisla, koji konkretan apsurd ovog vremena, kako slovi vaš album objavljen 2025. godine, vas najviše boli i zašto?
Tekst istoimene pesme se pre svega odnosi na genocid u Gazi, na gomilu apsurda i nelogičnosti kojima se Izrael i njihovi saveznici služe da opravdaju cionizam i sva zlodela koja rade. Ipak, Gaza je samo početak onoga što nas sve čeka ako se zajedno ne suprotstavimo zajedničkom neprijatelju, ultra bogatim ljudima, korporacijama i sistemu koji nas deli nekakvim granicama, a iste niti poznaje niti poštuje, jer smo za njih svi isti: nebitni, potrošni, smetnja.
Toliko su ogoljene laži koje su nam uspešno servirane decenijama da se više i ne trude da plasiraju dobro osmišljenu prevaru. Sve što izjave toliko nema smisla i toliki je apsurd da vređa zdrav razum. Ali se vidi i matrica: ono što pročitaš da je izjavio neki strani zvaničnik, sutra ćeš videti da izjavljuje i lokalni. I sve se svodi na to da li si uz onog ko je moćan, bilo na globalnom ili lokalnom nivou ili ne. Jedan dan će im usta biti puna nekakvih pravila i zakona. Sutradan, kada im to nije u interesu i kada ista krše, u najbolju ruku će se praviti mutavi i ignorisati sve, a neretko će dati opravdanja koja više ne mogu da popiju ni najgluplji.
U Berlinu, Londonu ili Njujorku možeš biti uhapšen jer protestuješ protiv rata i ubijanja, nazvaće te teroristom, reći će da vređaš osećanja onih koji ubijaju. U Srbiji ćeš biti uhapšen jer protestuješ protiv kriminala, nepravde i bezakonja, takođe će te prozvati teroristom ili ustašom, a hapsiće te i sabotirati policija i pravosuđe.
Zvuči kao Monty Python ili Top lista nadrealista, ali nažalost, to je realnost u kojoj živimo.
Zašto engleski jezik? Kroz razgovore mene i mojih kolega sa bendovima koji se uglavnom izražavaju na našem jeziku, odgovori su slični: žele se izražavati na maternjem jeziku zbog naših ljudi pa im je tako najprirodnije. Kakva je kod vas situacija? Da li je to možda baš zato, kako nam je rekao Miloš iz Nevena, jer želite da vas svako na svakom kontinentu razumije i poveže s vašom porukom?
Verovatnije je stvar navike i nečega što smo nasledili i prihvatili, nego nekakve promišljene ideje da bi nas svuda razumeli. U Beogradu je hardcore počeo da se peva na engleskom negde sredinom osamdesetih i narednih skoro 30 godina retko ko je pisao tekstove na srpskom. Svi lokalni bendovi na kojima sam ja odrastao pevali su na engleskom, kao i naši prethodni bendovi u kojima smo svirali, kao i generacijski bendovi sa kojima smo delili bine. Jednostavno, to je prihvaćeno kao nekakav standard.
U poslednjih par godina to se potpuno promenilo. Sada retko ko peva na engleskom, od mlađih definitivno niko. Dok smo pravili album, razmišljao sam o ideji da bi možda bilo dobro probati pisati na srpskom, jer neke lokalne teme je nemoguće prevesti, niti ima smisla.
U jednoj od epizoda „Ljudi iz podzemlja“, Mige je imao pravo kada je rekao da tekst „Not a Catwalk“ teško može neko sa strane da razume kako treba. Niti sam ga ja pisao zbog nekoga preko. Ako sam ga pisao zbog domaćeg problema, verovatno sam trebalo da pišem i na našem jeziku. Ali iskreno, meni je malo teže da se sada prebacim i pišem na drugom jeziku. Probao sam, sve mi zvuči čudno. Moguće je da je to samo moj trip i da treba da probijem tu barijeru koju imam. Možda se nešto i promeni sa sledećim izdanjem. Videćemo.
Omot za album “Absurdity of this world” radio je Mihael Čuček (Doomtown records, Cosmic Brood records) iz Zagreba. Koliko je bitna ova saradnja muzičara i umjetnika, naročito na relaciji Beograd-Zagreb, Zagreb-Sarajevo, Beograd-Sarajevo?
Svi smo mi jako male zajednice ljudi, underground u undergroundu, i meni je apsolutno prirodno da se družimo i držimo zajedno. Prve smo komšije, pričamo isti jezik, delimo istu muku, sve mi je to nekako normalno. Hrvatski bendovi, ponajviše zagrebački, sviraju kod nas redovno od početka dvehiljaditih i ne znam da li postoji neki bend koji nije svirao ovde. Tako da neka prijateljstva traju već 25 i više godina. Mi kada god smo svirali u Zagrebu, doslovno više od pola prisutnih budu prijatelji, a ne nepoznata publika. Verujem da je tako i njima ovde. Žao mi je što je Sarajevo godinama nekako van te mape. Ali drago mi je da se ponovo diže scena u Sarajevu, barem što se tiče koncerata. Grad u kome su nekada svirali Verbal Assault, Amebix, Negazione, All, Slapshot… mora da se vrati gde pripada. Krajnje je vreme da nastanu i neki novi bendovi, pa da i mi imamo koga iz Sarajeva da ugostimo kod nas.
Kako je došlo do nastupa na Fluff festivalu u Češkoj, Refuse festivalu u Berlinu, te do svirki po Beču, Budimpešti i drugim evropskim gradovima? Da li iza toga stoji “samo” kvalitetan materijal benda ili i vaša poznanstva, veze i umrežavanje sa kolektivima širom Evrope? Ima li nekih savjeta za mlađe kolegice i kolege koji još nisu izašli iz lokala ili države?
Na Fluff su nas zvali Karlo i Mišo iz Doomtowna, jer su oni jedan dan imali svoj line-up na Psych Tent stejdžu. Na Refuse festival nas je zvao Robert, koji drži Refuse Records i koji nam je prijatelj i izdavač. Generalno, nekada nas zovu, a nekada sami planiramo turneju pa pišemo okolo. Najčešće je to kombinacija oba, dobiješ poziv negde, pa gledaš da spojiš još par datuma i iscimaš prijatelje za termine ili kontakte.
U principu, savet za mlade je da budu aktivni deo scene. Stvaranje i održavanje kontakata je najbitnije. Organizuj koncerte u svom mestu, ugosti prijatelje, druži se, putuj, napravi bend, snimaj, izdaj u fizičkom obliku sam ili nađi izdavača, sviraj što više možeš i sve će biti super. Najgore što možeš da uradiš je da sediš i čekaš da ti neko drugi sve sredi, jer neće. Zavrni rukave i uradi sam.
AKAB Okretnica više ne postoji i u razgovoru sa Markom Koraćem (Vitamin X) za 19. Broj OOTD-a izjavio si da ti mnogo nedostaje taj prostor. Sada je u Beogradu aktivna Guvernanta. Da li ona iole nadomješta ideju i praksu Okretnice? Da li podržavate rad Guvernante i jeste li uključeni u njen rad kao što ste bili u Okretnici?
Guvernanta je super, ali to nije naš prostor. To je bar u centru grada koji ima vlasnika i zaposlene, sa svojim pravilima, programom i načinom rada. Okretnica je bila prostor koji su pankeri držali za pankere, sve je bilo volonterski, radili smo koliko i šta hoćemo. Nažalost, više nemamo svoj prostor i prinuđeni smo da koncerte organizujemo na drugim mestima. Sa Guvernantom imamo super saradnju i ideološki je najpribližnija onome što smo imali u Okretnici.
Šta Out Of The Darkness (OOTD) predstavlja vama i vašem bendu? Kako se osjećate što svirate na sarajevskoj promociji jubilarnog 20. broja fanzina i da li je ovo za vas samo još jedan koncert ili ima posebno značenje?
OOTD su nam pre svega dva višedecenijska prijatelja, Nemanja i Zgro. Zatim, to je de facto najbitniji domaći punk fanzin poslednjih 10 godina, koji osim fizičkog/papirnog izdanja ima i aktivne društvene mreže, gde se svakodnevno ljudi mogu informisati o lokalnoj i internacionalnoj sceni i dešavanjima. Na kraju, OOTD je jedan od izdavača našeg albuma, tako da nam je više nego drago i čast nam je da sviramo na promocijama na koje smo pozvani.
Vaš LP počinjete pjesmom koja govori o “stanju iluzije”. Da li je ovo pjesma o društvu ili o ličnom iskustvu, i šta je ono što ljudima danas najviše nameće lažnu sliku o stvarnosti?
Čini mi se da ubrzano idemo ka tome da sve izgubi smisao i postane deluzija, kako bi nezakonje, nasilje i zloba lakše prolazili. Bombardovani smo neverovatnom količinom informacija, poluinformacija i dezinformacija, do te mere da se čovek sludi i više ne veruje apsolutno ničemu, pa jednostavno digne ruke od svega, ponajviše od borbe za slobodu, prava i dostojanstven život. Već je sada izuzetno teško razlikovati i filtrirati tačnu informaciju, a sa ovakvim razvojem AI-ja uskoro će biti i potpuno nemoguće. U takvom svetu zločinac lako postaje žrtva, žrtva postaje zločinac, bogati su dobri, siromašni su zli, a inteligencija i empatija postaju teret.
U pjesmama “Sink”, “Absurdity Of This World” i “Black, Grey And White”, primjetan je put od pasivnog posmatranja kolapsa, preko buđenja svijesti pa sve do aktivnog otpora. Da li ovo reflektuje evoluciju pojedinca kao borca za pravdu ili kolektivnu transformaciju čovjeka u društvu koje gubi logiku?
Tekstovi su svi pisani iz ličnog ugla, čak i ako imaju nekakvu kolektivnu notu. Na kraju, svako od nas doživljava život i nepravdu drugačije i bori se koliko može na neki svoj način. Album nije koncepcijski, pa nema neki redosled niti su tekstovi pisani kao nekakav razvoj događaja. Više je skup raznih emocija, koji su nekad optimistični, nekad apokaliptično pesimistični, sve zavisi ko ih je u kakvom stanju pisao. Imamo neke zajedničke ljudske vrednosti koje svi u bendu delimo, ali smo ipak pet pojedinaca gde svako ima svoju muku, svoj rat ili mir.
Pjesma “The End” sa ponavljajućim pitanjima “Is this the end?” najduža je na albumu. Da li ona predstavlja vašu viziju konačnog razriješenja apsurda ovog svijeta ili je to poziv da se preispita šta se zapravo smatra krajem u društvu neprekidnih kriza?
Pesma je napisana usred velikih protesta protiv vladajućeg režima. Zaista se nadamo da ćemo u skoroj budućnosti dočekati njihov kraj. Predugo ovo traje, u ovom ili sličnom obliku većinu mog života.
U pjesmi Not A Catwalk direktno adresirate tragediju u fabrici Milan Blagojević – Namenska u Lučanima. Dok je fokus pjesme na surovoj eksploataciji i dehumanizaciji radnika od strane uprave, nemoguće je ignorisati širi kontekst te industrije. S obzirom na ulogu namjenske industrije u ratovima na ovim prostorima 90-ih, ali i njenu današnju ulogu u globalnim konfliktima, smatrate li da je kritika kapitalističkog odnosa prema radniku neodvojiva od kritike same proizvodnje smrti? Postoji li opasnost da se poruka pjesme pogrešno interpretira ili je vaš stav prema toj industriji u cjelini, od mašine do fronta, zapravo kristalno jasan?
Ona jeste inspirisana tragičnom smrću radnika u namenskoj industriji, ali nigde ne govori afirmativno o toj industriji, niti je posvećena isključivo tom jednom događaju. Mogla je biti i inspirisana pogibijom rudara ili radnika na građevini. Nažalost, oružje se proizvodi širom sveta. Srbija ima nekoliko fabrika za oružje i municiju, kao i druge države u regionu. One koje nemaju sopstvenu proizvodnju, oružje uvoze. Ko god odluči da ratuje, naći će način, sa ili bez radnika sa trake iz lokalne fabrike. Razumem i kontekst pitanja, ali mislim da je naš stav po pitanju militarizacije i ratovanja apsolutno jasan.
Bez želje da pravdam bilo čije zanimanje, moramo shvatiti da postoje sredine i gradovi gde ljudi najčešće nemaju mnogo izbora čime će se baviti u životu. I to su najčešće neka manja, neretko siromašnija mesta. Ta konkretna fabrika verovatno zapošljava trećinu ili čak polovinu radno sposobnog stanovništva te opštine i praktično hrani svaku drugu kuću.
Dosta gradova u Srbiji ima neku veliku fabriku ili preduzeće koje zapošljava ogroman procenat građana, često je to gotovo jedina delatnost u mestu. U takvim sistemima direktori postaju lokalni šerifi, strah i trepet, gospodari života i smrti. Oni odlučuju ko će raditi, a ko neće, i mogu da utiču na razne stvari, od toga da li će ti dete dobiti mesto u vrtiću, do toga kako će se završiti neki spor na sudu.
U takvim uslovima ljudi žive i rade pognute glave, u strahu izvršavaju ono što im se kaže, glasaju za koga im se naredi, pojavljuju se gde im se kaže. I zato smo, nakon smrti tog radnika, imali situaciju da su njegove kolege dovedene da podrže direktora i vređaju roditelje pokojnika.
To mi je možda i najstrašniji momenat koji sam video i upravo me je to inspirisalo da napišem tekst. Kao da sama činjenica da radnici u tim mestima žive i rade u katastrofalnim i opasnim uslovima nije dovoljna, nego se mora ubiti i poslednji gram ljudskosti u njima. Kao da ne kapiraju da su neki od njih verovatno sledeći i da je samo pitanje vremena. Ili možda kapiraju, ali ne smeju. Ne znam, nisam u njihovoj koži.
Pored ličnih momenata u pjesmama “Rat Race” i “Lifeless”, tu je i osuda cionističkog režima, dok uvodne linije na “Total Destruction” danas djeluju kao predskazanje. Postoji li svjetlo na kraju tunela i kako ga naći bez kolektivne propasti?
Nadam se da postoji. Moramo svi da verujemo u to i da svako, kroz neki lični primer ili borbu, da svoj doprinos da nam sutra bude bolje. Kako se ovaj intervju privodi kraju, tek sada shvatam koliko su nam tekstovi uglavnom negativni. Ali to je više izbacivanje besa, potreba da se nezadovoljstvo, bol i nepravda podele. To naravno ne znači da nemamo želju i veru da i nama i našoj deci sutra bude bolje i da sve ovo jednom ostane iza nas kao neki ružan san. Jer, realno, šta je alternativa boljem životu? Treći svetski rat, koji je možda već počeo, ali ovaj put sa devet zemalja koje imaju nuklearno oružje i vode ih psihopate. Ili će se svet dozvati pameti, ili ćemo nestati. Između nema.
Kako su vaše pjesme završile na internacionalnim benefit kompilacijama “Olive Seeds” za Gazu i “Fuck Your Barbed Wire II”?
Olive Seeds je deo serijala benefit kompilacija koje rade ljudi iz benda The Dissidents. Pratio sam i podržavao kompilacije koje su izbacivali i pre ove, pa sam im se javio i ponudio našu pesmu, ukoliko su zainteresovani. Odmah su prihvatili, tako da smo se već na sledećem izdanju pojavili i mi, na obostrano zadovoljstvo.
Za Fuck Your Barbed Wire 2 javio nam se Substance D Records, koji je prethodno radio i prvi deo kompilacije istog naziva. Ovog puta je rađena za drugu organizaciju, ali je povod ostao isti.
Plastic Wound Records nam se takođe obratio sa pitanjem da li bismo učestvovali na dve benefit kompilacije, Resistance in Existence, koja je izašla pre par meseci, i Under the Blade of Zionist Nightmare VI, koja bi trebalo da izađe na leto. Uvek nam je drago da učestvujemo i rado se odazivamo benefitima koji imaju za cilj prikupljanje sredstava i/ili podizanje svesti za podršku ugroženima i obespravljenima.
U intervjuu za 19. izdanje OOTD naveli ste kako zapad ne mari za Palestince. Koliko je stoga bitno ostati glasan po pitanju ugnjetavanih naroda čiji se vapaj najbrutalnije guši?
Palestinci su samo najočigledniji primer, jer su siromašni muslimani tamnije puti sa tamo nekog Bliskog Istoka koji stalno nešto ratuju. Nisu neko koga vide kao slične sebi koji ginu u njihovom dvorištu. Ali da budemo još precizniji, bogatu, vladajuću, Epstajn klasu ne interesuje niko ko nije deo njihovog kruga bogatih i moćnih. Ubiće ICE belog, hrišćanskog amerikanca u po bela dana na sred ulice, jer se našao da se buni i protestvuje i da nekog zaštiti. I niko neće odgovarati. Slobode su sve ugroženije, a sistem sve agresivniji.
U istom intervjuu izjavio si da je malo ljudi u Srbiji kažnjeno za zločine počinjene unutar i van njenih granica. Smatraš li da je država svjesno štitila zločince i misliš li da će društvo ikada proći kroz istinsku katarzu? Ili dijeliš mišljenje s Milošem (Neven) da nada gotovo ne postoji jer se od 90-ih stvari u Srbiji nisu suštinski pomakle nabolje?
Srbija je od svih zemalja bivše države uhapsila i procesuirala, odnosno osudila, najviše ljudi, uključujući verovatno i sva najbitnija imena. Ali problem su službe bezbednosti, ljudi koji možda nisu stavljali potpis, ali snose odgovornost za mnoga zla, kako u drugim republikama, tako i u samoj Srbiji. Ne znam da li će se to ikada i na koji način rešiti, jer trenutno deluje kao neko nedodirljivo udruženje protiv kojeg se do sada niko nije uspešno izborio.
Inače, ne bih se u potpunosti složio da se stvari nisu promenile nabolje. Istina je da nam se vratio režim iz devedesetih, umiven i preobučen u drugačiju formu, iako ispod toga i dalje zaudara na zlobu i mržnju. Ali mislim da se u narodu dosta toga promenilo, ili se barem nadam da jeste. Ljudi više ne žele da budu tiha većina. Utisak mi je da se masovno oslobađaju straha, da sve glasnije govore protiv nepravde, a ratnohuškačka retorika se sve teže prodaje i dopire do sve užeg kruga ljudi.
Svirka u Sarajevu održava se 4. aprila, simbolično, dan prije godišnjice početka opsade grada. Nedavno je D.R. (Urlik) na svirci u Sarajevu javno uputio izvinjenje i tražio oprost za taj period, iako lično nije snosio odgovornost. Kako gledaš na taj čin? Možemo li graditi nove odnose bez tog balasta prošlosti ili je upravo to imenovanje “dugova” jedini način da se taj teret skine s leđa naše generacije?
Rat je prošao pre 30 godina. Danas se već rađaju deca čiji su roditelji takođe rođeni posle tih užasa. Za njih je rat nešto daleko, gotovo kao davna prošlost. Verujem da mnogi, na svim stranama, nose ožiljke koji nikada neće zarasti. Ali uvući i nove generacije u taj krug patnje i večitog konflikta nije rešenje. Može biti i sebično i opasno. Stalno vraćanje na te teme često ide u korist upravo onih koji su te ratove pokrenuli, vodili i na njima se obogatili, na bolu i stradanju običnih ljudi. Mnoge od tih struktura i partija su i dalje na vlasti. Danas u tim foteljama sede njihova deca i unuci, nastavljajući isti narativ. Možda ni sami ne veruju u njega, ali znaju da će uvek biti onih koji hoće ili mogu da poveruju i da za njih plate cenu.
Lično, nikada me nije privlačilo to plemensko svrstavanje, niti ideja kolektivnog identiteta zasnovanog na krivici ili ponosu. Ne verujem da bilo koji pojedinac treba da snosi teret tuđih zločina, niti da se takav pogled treba negovati prema bilo kojoj grupi, etničkoj, verskoj ili bilo kojoj drugoj. Kolektivna krivica ne vodi ničemu dobrom. Ali isto tako, suočavanje sa zločinima i jasno odbacivanje onih koji su ih činili u naše ime, nije samo poželjno, nego i neophodno.
Svirka pada i na Dan studenata, u znak sjećanja na borbu Žarka Marinovića protiv fašizma 1936. godine. U kakvoj su poziciji beogradski studenti danas: ima li autonomije i slobode misli, ili se i danas guše kao i pred Drugi svjetski rat?
Studenti se bore, vlast pokušava da ih uguši. Nadam se da će, kao i posle Drugog svetskog rata, oni biti pobednici, a ovi drugi gubitnici.
Za kraj, ostavljam vam prostor za poruku i poziv ljudima na koncertnu promociju dvadesetog broja Out of the Darkness fanzina u Sarajevu!
Prvi put dolazimo u Sarajevo, nestrpljivo čekamo i bićemo tu dan ranije. Ako je neko voljan da se druži i pokaže nam grad, javite se. Vidimo se na koncertu!
