Bez obzira na okolnosti i skrajnutost od bilo kakvog mainstreama, ovaj naš mehur nekako opstaje, funkcioniše i traje, a na momente pokazuje žilavost koja me iznenađuje. Jedan od ljudi, tih iskrenih heroja čije delovanje u okvirima balkanskog DIY-a pruža značajan doprinos opstanku je i Miljan Bosančić.
Novosđanin, istoričar po vokaciji, panker po opredeljenju, poznat kao Mige i DJ Migelito, već tri decenije je deo scene baveći se društvenim aktivizmom, fanzinaštvom, radom u bendovima (vokal The Bayonetsa i Vršnjačkog Nasilja), didžejisanjem (ne ona vrsta fensi likova koji nose koferčić i paket nadrkane mineralne vode), i na kraju, ali ne i manje važno, vođenjem emisije/podkasta Ljudi iz podzemlja. Vaspitan i ljubazan, štreberski posvećen, Miljan je čovek koji svojom energijom i delima predstavlja primer šta znači biti borac za scenu.
Nezavisan i krajnje subjektivan stav, iskren pristup oslobođen uticaja autoriteta i aktuelnih trendova, Migeta stavljaju u poziciju outsidera koji svoju strast uspeva da oblikuje u kreativan proces koji se zasniva na čistom entuzijazmu i posvećenosti. U njegovom slučaju, to je pun pogodak.
Zašto punk? Postaješ tinejdžer devedesetih kada su trenerka, tri prsta i treš muzika bili sve. Da li je odrastanje na Limanu (kvart u Novom Sadu) bio taj X faktor?
(smijeh) Upravo to, tada su vladale trenerke i najke, pa ni mene to nije zaobišlo, ali me onda Liman uzima pod svoje, tako da se može reći da su kvart, odnosno okruženje, imali presudnu ulogu. Radilo se o specifičnom periodu kada su i osnovne i srednje škole u gradu bile prepune skinsa, pankera i pripadnika ostalih potkultura. Još kao klinja po zgradama u mom kvartu nailazim na grafite poput 4 Skins, Black Flag, Exploited, a kako sam po prirodi radoznao, nešto ću kasnije iskoristiti prvu priliku da skontam o čemu se tu radi.
Izvođači koji su imali presudan uticaj da se u potpunosti posvetiš punk priči?
Pa eto, zvučaće čudno, ali je prvi korak bilo Zabranjeno pušenje. Naime, prvi koncert na koji sam otišao je bio Koncert godine održan krajem 1994. godine. Išao sam zbog njih, i to one Neletove beogradske varijante (iako je to verzija otužna, to još uvek nije bio onaj cirkus sa Kusturicom). Uglavnom, Pušenje je totalno ostalo u senci nastupa Atheist Rapa (od kojih sam znao neke pesme preko spotova na TV-u), Ritma nereda, Love Huntersa i ostalih bendova sa tadašnje novosadske alternativne rock scene, koju nakon toga počinjem da pratim, najviše preko emisije Top Plus. Sledeći korak su bili lokalni bendovi poput Provokacije, Blitzkriega i Pure Impacta.
Zamoilio bih te, zbog mlađih čitalaca, da malo opišeš način na koji se dolazilo do informacija i samih izdanja kada se uzme u obzir gomila nepovoljnih okolnosti koje su nam određivale živote u to vreme?
Dok sam bio klinac, kinta za užinu se trošila u prodavnici kaseta “Selena” koja je 90-ih funkcionisala na SPENS-u. Tu su se uglavnom prodavala domaća izdanja. Za kasete bendova iz dubljeg undergrounda bukvalno smo morali da molimo starije likove iz kvarta, a ja sam imao sreću da je blizu mene živeo pevač pomenutog benda Pure Impact, kom nije bilo frka da mi redovno pozajmljuje kasete, a kada mi je dao da fotokopiram prve brojeve fanzina “Clockwork NS”, totalno sam odlepio. Zatim zahvaljujući TV emisiji “Punk Off” saznajem za Maximum RNR Shop, koji se nalazio u jednoj prilično zabačenoj ulici u centru grada. Nalazim ga iz drugog puta, i tu mi se otvara čitav novi svet. Nabavljam Tri drugara i mnoge druge fanzine, kao i izdanja bendova iz svih epoha panka. Iako sam zakačio poslednji period rada te prodavnice, njena uloga je bitna u mom pankerskom razvitku. Nakon toga kreće dopisivanje sa raznim fanzinašima, jedni drugima snimamo kasete i razmenjujemo ih. To se radilo preko pošte, bilo je sporije i skuplje, ali je definitivno imalo svoju draž.
Vrlo rano počinješ da odlaziš na svirke . Da li bi mogao da povučeš paralelu sa sadašnjim momentom?
Baš sam sa nekim nedavno pričao, kada si kao klinac odlazio na svirke 90-ih, bilo je bitno da uživaš u koncertu, ali i da ne dobiješ batina od starije bagre (smijeh). Zaista, atmosfera je bila puno više nihilistička i autodestruktivna, i nekako su takvi događaji privlačili razne sociopate. Sada toga ima u mnogo manjoj meri. Takođe, danas je publike manje, ali, jednostavno, muzika danas ima manji značaj nego ranije, a i nudi se mnogo više sadržaja nego što ih je bilo u to vreme. Sada na svirku idu fanovi, a ranije ide nas najmanje 30 iz kvarta, i to dobar deo njih zato što nema ništa pametnije da radi. Oni bi verovatno ostali kod kuće da gledaju neki podkast o MMA ili neke tutorijale o popravci karburatora da su ih imali u to vreme.
Kada sebe prepoznaješ na levom muzičkom i ideološkom spektru, i koje okolnosti su bile odlučujuće?
Iako dolazim iz dela grada gde su obitavali skinhedi koji nisu imali veze sa rasizmom, uglavnom se većina ljudi iz tih krugova smatrala apolitičnim. Kad razmislim, tako je bilo na celokupnoj alternativnoj sceni u gradu. Jedini angažman je bio mrzeti Slobu (svako iz svojih razloga), ali nekako, mislim da se društveno-aktivistički pristup na punk sceni do kraja artikulisao tek tokom 2000-ih, kada i ja ozbiljnije upadam u tu angažovanu priču, a ubrzo potom, i sa drugarima pomažem u njenom širenju, pa sada možemo reći da veći deo novosadske punk scene ima tu socijalno osvešćenu i antinacionalističku nit. Što se uticaja tiče, definitivno je ulogu odigrala levo orijentisana skinhed scena, ali sam se kao mlađi dosta interesovao i za istoriju i razne slobodarske, progresivne pokrete i mislioce.
Da li si pomišljao da ćeš u jednom trenutku imati bend, ići na turneje ,objavljivati izdanja?
Sebe sam više video kao lika sa strane. Dakle, fanzinašenje, pomaganje bendovima odavde da se čuje za njih i ostalo. Sećam se da me je više privlačilo da imam izdavačku etiketu nego bend. Naročito sam bio ubeđen da neću imati bend u trenutku kada sam odustao od učenja basa. Ali, eto, to se promenilo na nagovor ekipe iz benda Ringišpil, tako da prvi bend osnivam u svojim ranim dvadesetim (The Bayonets). Dakle, pre toga nije bilo nekih posebnih planova, ali sam imao sreću da već u prvom bendu imam ljude koji znaju da sviraju i imaju dosta ideja, tako da turneje i izdavanje albuma za strane izdavače ubrzo postaju sasvim objektivne želje.
Iako se radi o sličnom muzičkom izrazu da li sada kao iskusniji čovek možeš da uočiš neke razlike kada je u pitanju funkcionisanje tvog prvog i tvog sadašnjeg benda? Kako je to izgledalo sa mladalačkom energijom, a kako sada kad ste svi zreliji i iskusniji?
Upravo je ta mladalačka energija to što pravi razliku. Sad baš razmišljam da danas ne bih imao živaca i energije da se cimam za bend kao što je to bio slučaj sa The Bayonets. The Bayonets su bili rezultat napaljenosti i ushićenja, a Vršnjačko nasilje nastaje iz raznih nezadovoljstava i frustracija, odnosno iz potrebe da takve misli pretvorimo u nešto kreativno. Muzika je u Bajonetima bila nešto melodičnija. Tada smo slušali takve bendove, a i svirački deo benda sa odlično snalazio u tim vodama. Vršnjačko nasilje je više u retro oi/punk fazonu.
Kako je došlo do poziva na ovogodišnji Exit?
Među ljudima sa Explosive bine ima i onih koji jako pažljivo prate domaću punk scenu. A u poslednje vreme smo prilično aktivni, a još se i stilski uklapamo sa Cockney Rejects, sa njihova prva dva-tri albuma (smijeh). Iako je to dobar način da nas čuje neka nova publika, nama taj festival i nije naročito bitan. Mislim da nas uvek više privlače festivali poput Monteparadisa ili SAWA-e. EXIT fondacija redovno pustoši gradski budžet za kulturu, tako da mnoge vredne inicijative ostaju bez podrške. Mislim da je festival već odavno trebalo da bude samoodrživ, uzevši u obzir cenu karte (OK, u inostranstvu bi bila dosta skuplja) i razna sponzorstva. Naravno, tu je i izražena takozvana apolitičnost organizatora koja uvek ide u prilog vlasti.
Svako ko je gledao Vršnjačko nasilje zna da su između pesama obavezni tvoji društveno angažovani komentari. Prepostavljam da ih ne pripemaš unapred. Apropo toga, da li smatraš da se solidarnost u ovom društvu bespovratno izgubila?
Ne pripremam ih, plod su adrenalinskog udara. Ali uglavnom se radi o stvarima koje osećam potrebu da podelim, a nekako mi fali to iznošenje stavova o bitnim stvarima, naročito na domaćoj sceni. Solidarnosti ima, ali uglavnom na marginama. Ta osobina nije nešto što se ceni u “mejnstrim” krugovima, već je normalnije da se gazi preko mrtvih da se dođe do cilja. Ali eto, koliko god da je punk scena mala, ponosan sam što je ispreplitana sa raznim inicijativama i organizacijama poput Kuhinje solidarnosti.
Kada su nezavisni prostori u Novom Sadu u pitanju? Da li smatraš da je gašenje DC-a (nezavisni prostor Društveni centar) bio siguran pokazatelj i priprema za ovo što se trenutno dešava sa CK13 i sa Domom B-612? Molim te da pojasniš situaciju prijateljima u Bosni i Hercegovini.
Uvek kažem, ljudi u gradu još uvek nisu svesni da je vreme delovanja Društvenog centra jedan od vrhunaca punk scene u gradu. Kineska četvrt je tada stvarno bila mesto delovanja gomile kreativnih ljudi. Sada mi deluje nestvarno da smo imali 3-4 odlično posećene svirke nedeljno, a super su prolazile i razne tribine, predstave, radionice, bazari. Naravno, nije unutar kolektiva sve delovalo besprekorno. Dolazilo je do sagorevanja i gubljenja entuzijazma, ali nekako smo uspevali da sa vremena na vreme uvlačimo nove ljude i da guramo dalje. Uglavnom, objekat u kom je bio smešten DC je izgoreo u požaru početkom jeseni 2016. godine. Neki prostori u Kineskoj četvrti su se batrgali još malo, ali su ubrzo došli bageri i očistili sve za koje su smatrali da su im smetnja u realizaciji projekta Evropska prestonica kulture.Što se tiče ostalih nezavisnih prostora, Dom B-612 je iseljen sa poslednje lokacije jer se ceo kompleks prodaje građevinskom investitoru. Nakon toga su od gradske vlasti iznajmili novi prostor koji je bio u jako lošem stanju. Ekipa je uspela da ga malo sredi, ali Grad nije ispoštovao ugovor i obezbedio struju i vodu. Uglavnom, trenutno nam je ostao samo CK13, ali upitno je šta će i sa njim biti. Definitivno će morati da se iseli sa sadašnjeg mesta, takođe zbog investitora, koji su napravili dil sa jednim kvazi-umetničkim udruženjem sklonom malverzacijama koje je učestvovalo u pokretanju CK13. Dakle, situacija je jako loša i neverovatna za grad od nekih 400.000 stanovnika.
Svedoci smo da se poslednjih godina u Vojvodini, a naročito Novom Sadu, desničarsko raspoloženje podiglo na jako visok nivo, i usudio bih se da kažem da se trenutno nigde kao tu ne neguje i ne ispoljava srpski nacionalizam i sva bahatost koja ga prati. Navešću samo dešavanja sa antifa kafićem Crni ovan koji je od decembra 2022. pa do danas više puta bio meta napada „nepoznatih“ izgrednika. Kako gledaš i objašnjavaš tu jezivu pojavu? Možeš li da opišeš kako se osetiš kada vidiš gomile tih mladih ljudi koji glorifikuju četnike i ratne zločince, praktično bez obrazovanja i sa toliko žara se stavljaju u ulogu apologeta te retrogradne i kriminalne ideologije? Da li su oni žrtve jednog naopakog sistema ili se radi o nečemu drugom?
Novi Sad, pa i cela Vojvodina, su uvek predstavljali metu srpskih nacionalista, tj. teritoriju gde treba vršiti „srbizaciju“ na sve načine. S obzirom da se to radi od kraja 80-ih (recimo od tzv. Jogurt revolucije) pa do današnjih dana, i to nažalost sa velikim uspehom, a otpor je uglavnom mlak, jasno je da je stanje očajno. Uzevši u obzir aktuelnu političku klimu (npr. slavljenje Ratka Mladića je dovoljno da dobiješ stipendiju kao student), na obrazovni sistem, ma gotovo sve pore društva, ni ne vidim kako klinci da ne budu takvi kakvi jesu. Eventualno da imaju uz sebe roditelje koji se odupiru tome. Uglavnom, desne organizacije su ovde prilično aktivne poslednjih dvadesetak godina, ali nikad nisu imale ovakav vetar u leđa od strane vlasti. Eto, pod šapom vlasti su i klinci navijači, pevač najpoznatijeg novosadskog RAC benda ima bitno mesto u stranci na lokalnom nivou, a salonski fašisti su postali politički analitičari koji se ne skidaju sa Happyja i Pinka. Baš mislim da je pod ovom vlašću Novi Sad najviše najebao i da su u njemu vidljive njegove najgore odlike.
Već skoro 250 puta se sa talasa internet radija Daško i Mlađa začula špica Novi Sad Calling kojom počinje tvoja emisija Ljudi iz podzemlja? Kako je sve krenulo i na sreću još uvek traje?
Krenulo je tako što sam prebacivao Dašku da bi trebalo da platformu koju ima iskoristi za radijsku punk emisiju. Predložio je da ja krenem da se bakćem time, i počeli smo nekoliko meseci nakon prvih dogovora, odnosno početkom novembra 2017. godine. Ja sam u to vreme dosta pratio Maximum RNR radio i sviđao mi se taj koncept, a i onako sam u izlascima davio ljude o novim bendovima, tako da mi je ovaj izražaj sasvim odgovarao.
Kao redovan slušalac mogu da potvrdim da emisija i ti kao autor konstantno rastete i napredujete. Da li imaš predstavu kolika je slušanost i u kojoj meri misliš da si možda neke ljude koji nisu imali interesovanja povukao i uvukao u celu priču oko muzike, ali i aktivizma?
Još od početaka sam prestao da pratim koliko ljudi sluša emisiju uživo, ali što se tiče društvenih mreža, definitivno su najbolje bile ispraćene emisije koje su emitovane tokom pandemije. Znam da ima ljudi koje sam zainteresova za underground scenu. Iako nije masovno, to mi je podstrek. Takođe sam i neke starije ljude ponovo privukao u celu punk priču otkrivajući im nove bendove.
Hvala ti i za komentar o napredovanju emisije. Doduše, meni se čini da sam malo stagnirao prethodnih meseci, ali već imam planove kako da to ispravim od septembra, pa očekujte zanimljive goste.
Podkasti su postali sastavni deo scene, fanzinaštvo je doduše na aparatima, ali je prisutno, vraćaju se stidljivo i analogni nosači zvuka. U kom smeru predviđaš da će se sve to oko panka razvijati u nekom narednom periodu, a u svetlu mogućnosti koje pruža internet?
Mislim da je nekoliko ozbiljno urađenih fanzina sasvim dovoljno za našu scenu. Možda bi bilo dobro da se osim Out Of The Darknessaa pojavi i neki fanzin iza kog će stajati neka nova lica, ali definitivno nije potrebna fanzinaška hiperprodukcija koju smo imali 90-ih. Kad spomenuh hiperprodukciju, ona je prisutna baš u svetu podkasta, tako da ih više i ne pratim toliko. Ima sjajnih, naravno. Nemam toliko vremena da pratim sve, pa ipak malo proberem. Mislim da treba koristiti i takav pristup, kako u informisanju ljudi koji već prate scenu, tako i u privlačenju nove publike.
Poznato je da favorizuješ bendove koji se izražavaju na maternjem jeziku? Da li je to slučaj od početaka tvog interesovanja za muziku i ako možeš da približiš čitaocima koji razlozi su doprineli takvom tvom afinitetu?
I sam sam ranije imao drugačiji stav, ali da citiram Nešu iz benda Ego: “Previše sam star da bih pevao na lošem engleskom” (smijeh). Iako sam u vreme formiranja Bayonetsa dosta slušao italijanske i španske bendove koji pevaju na maternjem jeziku, nekako sam ipak odlučio da, najvećim delom, pevam na engleskom. I na stranom jeziku sam iznosio svoje stavove i još uvek stojim iza tih tekstova, ali mislim da bi neke pesme bile bolje sa tekstovima na srpskom. Na poslednjim izdanjima smo imali nekoliko pesama na srpskom, i mislim da su one najbolje što smo napravili. Takođe, da promenim odluku uticale su i turneje, tj. nastupi nekih bendova koje sam tada gledao. Npr. 2007. godine smo u Nansiju svirali sa tamošnjim bendom Young Soul Rebel i skontao sam koliko su ljudima u publici značili ti tekstovi na francuskom, tj. koliko su ih blisko doživeli. Takođe, ako pevaš o ovdašnjim prilikama, ne znam zašto to raditi na engleskom. Kao da se većina bendova ovde krije iza takvog pristupa, jer je pisanje na srpskom dosta teže i često se mnogo više ogoliš nego sa tekstom na engleskom.
Zamolio bih te za par imena koja trenutno okupiraju tvoju pažnju i da li vidiš neki mlađi bend koji će tek da napravi ozbiljan prodor?
Ako me pitaš za ove krajeve, koliko sam ispratio, jedino gde vidim gde mlađi deluju konkretnije je ta beogradska hardcore scena (Neven, Nabod, Majak itd.). Kako god, od aktuelnih bendova mi trenutno najviše leži hrvatska scena, i tu izdvajam Mižeriju i Koridor koji imaju autentičan šmek ovog podneblja, ali i veliki potencijal da se probiju preko. Umalo da zaboravim i mlade Puležane Liquid Supercharge koji su jedan od boljih koncertnih bendova.
Kako komentarišeš čitavu jednu plejadu mladih pretežno hard core bendova iz Beograda koje si već i sam pomenuo u odnosu na Novi Sad gde se i tvoj bend praktično još uvek tretira kao mlad?
Uvek sam se pitao kako se od prvih godina CK13 i bendova poput Self-immolationa i Crno ispod nokta u Novom Sadu nisu pojavili pravi punk bendovi sa članovima tinejdžerima. Od gašenja Društvenog centra ne vidim ni puno novih lica. Definitivno ne znamo da privučemo mlađe. Iako nije presudan faktor, mislim da je za tu novu beogradsku hardcore scenu bitno i postojaje prostora kao što je Okretnica. Ovde mlađi bendovi retko mrdnu dalje od obrađivanja Ateista, a publici tih godina su draži narodnjački rokeri poput Brkova i Jorgovana, nego DIY punk scena. Još jedan poraz, jebi ga.
Kako si u kontaktu sa mnogim ljudi sa scene iz bivše zemlje i inostranstva, koja od nekih poznatijih njuški sa kojima si bio u situaciji da razgovaraš je na tebe ostavila najjači utisak?
Nekako najviše volim priče ljudi koji su se više cimali oko organizovanja koncerata i turneja, pravljenja fanzina i sličnog jer su oni najčešće manji egosti od ljudi iz bendova (smijeh). Ali organizujući koncerte, ipak sam sarađivao sa sjajnim ljudima, poput Olafa iz nemačkog Oi! benda Stage Bottles koji je dosta uticao na mene. Deek iz Oi Polloija je jedan od najskromnijih, ali i najzanimljivih, ljudi koje sam sreo. Pomenuću i Geraldine iz pariskih bendova Cartouche, Kachise i La Twal, kada sam na primeru Bayonets svirke u Parizu skontao šta je pravi DIY pristup i posvećenost.
Plan o izdavanju fanzina je još uvek aktuelan ili si ipak digao ruke?
Odustao sam, nažalost. Previše cimanja, i to najviše na polju dizajna u koji se slabo razumem. Iako sam ranije rekao da novi fanzini nisu neophodni sceni, imao sam viziju da napravim papirnu verziju nečega što bi tematski bilo slično skinhead blogu Creases Like Knives, ali eto, nisam uspeo to da izguram. Nekako mi se čini da je lakše da sa vremena na vreme objavim nešto u drugim fanzinima.
Veoma si aktivan kada je u pitanju udomljavanje životinja? Čini se da je i toliki broj ostavljenih ljubimaca zapravo odraz hipokrizije koja kao kuga uništava tkivo ovog društva?
Pa sebe ne smatram baš aktivnim na tom polju. U vreme DC-a smo često udomljavali mačke koje su nam se tamo pojavljivale svako malo. Od tada je situacija u gradu višestruko pogoršana što se tiče napuštenih životinja, pa sam u bližoj prošlosti nekoliko puta bio primoran da konkretnije reagujem. Ranije sam često pomišljao kako nije neophodno da baš ja uradim nešto, jer će se pojaviti neko drugi posle mene ko će im se više posvetiti tim životinjama, ali ne bude tako. U lokalnim pankerskim krugovima se kreće dosta ljudi koji su povezani sa SPANS-om, lokalnim udruženjem za zaštitu životinja, te sam zahvaljujući njima iz prve ruke čuo razne priče i iskustva koje je teško ignorisati. Jednostavno, kao i u mnogim segmentima, uz odsustvo empatije na pojedinačnom planu i institucionalizovane korupcije, promena neće biti. Koliko sam vešt u udomljavanju, dokazuje i to što mi je kod nogu trenutno keruša koju sam pre mesec i po pokupio sa ulice sa namerom da je prosledim u neki adekvatan dom, ali eto, odlučila je da ne mrda nigde (smijeh).
Najbolji film, a da nije sa engleskog govornog područja?
Da ne razmišljam previše, Mržnja.
Najbizarnija knjiga koju si pročitao?
Uf, ne znam baš, pošto uglavnom čitam istorijsku i muzičku literaturu, uz poneko opuštanje uz neki bestseller, ranije najčešće uz Tonija Parsonsa, a prethodnih meseci uz Bakmana. Ipak, od početka kovida, recimo da me je knjiga o neonacističkoj skinhead sceni 80-ih i ranih 90-ih, “The White Nationalist Skinhead Movement”, prilično zbunila, iako smatram da sam upućen u materiju. Zaista se radi o retkom šljamu. U svakom slučaju, oduvek sam gajio “know your enemy” pristup, pa da to nikog ne zbuni (smijeh).
Top tri fanzina ikada po tvom mišljenju?
Za mene lično je najbitniji Tri drugara. Voleo sam i We Can do Anything iz Stare Pazove. Takođe, u hrvatskom fanzinu In Medias Res je bilo intervjua i putopisa koji su me naterali da se još direktnije uključim u scenu. To su prvi koji mi padaju na pamet, ali ima ih zaista dosta.
Drugarima u BiH bi poručio…
Najpre, pozdrav za starog RNR ratnika, Šarana. Preko njegovih glasila informišem se o detaljima o aktuelnoj sceni u Bosni i čini mi se da se tu dešavaju neke zanimljive stvari. Samo neka se to kuva! Naravno, sve najbolje, i da se viđamo po festivalima i koncertima!
Oduvajte prašinu , izglancajte svoje martinke i overite Vršnjačko nasilje, pazarite merch , donirajte emisiju jer samo tako samoorganizovaniji i jedinstveno doprinosimo opstanku ovoga što nam je svima važno.
Ne bacaj kintu na belgijsku teću ligu – podrži bendove i nezavisne prostore.
Hvala na čitanju! ISK testira nove načine komunikacije sa publikom, oslobođene algoritama društvenih mreža.
Budi dio zajednice koja njeguje rock'n'roll i srodne subkulture!
PRIDRUŽI NAM SE NA ISK DISCORDU!
