Ako bi za nekoga moglo da se kaže da je borac za ovu našu malu i skrajnutu scenu, da ga se navede kao svetao primer i esenciju onoga što hardcore predstavlja, ako bi trebalo nekoga apostrofirati kao čoveka koji se daje sto posto na stejdžu i u svim drugim vidovima punk aktivizma, onda je to sigurno Radomir Janković, poznat kao Rajko ili Rajkard (nema nikakvih sličnosti sa legendarnim nizozemskim fudbalerom).
Nogometnim žargonom rečeno, ima veliki broj utakmica u nogama, a samim tim i ogromno iskustvo live nastupa, a odnedavno je i vlasnik malog šopa u kojem možete pronaći sva najaktuelnija izdanja domaće produkcije i velikih stranih bendova.
Inače, za Bronze u kojem između ostalog Rajko svira veže me poseban sentiment. Njihov nastup na festivalu Ulice protiv fašizma u Novom Sadu 2019.godine je bio jedan od poslednjih događaja kojima sam prisustvovao pre početka pandemijske histerije.
Odakle snaga i kako vidiš sebe u budućnosti, uloga i aktivnost na i oko scene?
Kad radiš nešto što voliš i što te ispunjava, snaga, volja i vreme nisu problem. Sve čime se bavim ovih dana ne smatram kao posao, već kao jedan važan deo mog života. I same te aktivnosti doprinose kvaliteti života. Ne bih da predviđam budućnost, ali se nadam da ću se baviti istim stvarima kojima se bavim poslednjih 25 godina i koje i danas radim. Generalno, sve dok me nešto ispunjava i uživam u istom, imam i elana da guram napred.
Nezahvalno je davati odlike ulogama i aktivnostima na „sceni“. Što se mene tiče i oni ljudi koji dolaze redovno na koncerte su važan deo aktivne scene. Da nije njih, ne bi ni bendovi imali kome da sviraju i za koga da stvaraju. Isto tako i oni koji čitaju fanzine ili online portale su aktivni deo scene, jer da nema njih, kome bi mi ovo pisali? Na ovaj ili onaj način ću biti tu, a iskreno se nadam da će doći neke mlađe generacije da nas zamene, kako bi mi starci mogli da stojimo sa strane i mrsimo brke.
Mora malo i stereotipa, ali za ljude koji možda i nisu baš upoznati, počeci, formativne godine?
Počeci su tamo negde prvom polovinom devedesetih i to u onoj najgoroj polovini. Počelo se u društvu uz Ramones, Guns’n’Roses, AC/DC i slično, pa je onda uleteo MTV sa Biohazardima, Life Of Agony, Judgment Night soundtrackom, pa stigle prve ploče i kasete, pa tenks liste i tako je nekako krenulo.
Onda prvi bendovi sa drugarima iz srednje škole, pa upoznavanje ljudi sa scene. Ništa drugačija moja priča nije od svakog drugog. Prosto ova muzika nije mainstream bila ni tad, kao što nije ni sad, i postojao je put kako bi došao do neke srži celog punk/hardcore pokreta.
Knjiga i film koji su izvršili najveći uticaj na formiranje tvojih stavova?
Što se tiče filmova, uhvatio sam sebe u poslednjih par godina da mi se retko šta novo svdi, tako da se uglavnom vraćam klasicima. E sad, koliko su oni uticali na moje stavove je diskutabilno.
Verovatno podsvesno jesu u nekoj meri, ali nikada nisam razmišljao o tome. Ako gledaš „Romper Stomper“ ili „American History X“, naravno da će to uticati na tvoje stavove o određenim političkim strujama, ali ja nikad nisam na filmove gledao iz toga ugla. Stavove sam godinama gradio kroz tekstove i intervjue bendova i kroz razgovor sa ljudima sa kojima sa visio.
Što se tiče knjiga, za to sam potpuno pogrešna osoba. Sem nekih razbibriga, tipa horori i krimići, ništa pametnije nisam pročitao. Terali me u školi, ali bezuspešno. Držim se fanzina ili online portala.
Koliko misliš da je pojava Bronzea doprinela renesansi beogradskog HC-a? Da li ti deluje da je to fenomen koji će potrajati ili će se ti momci možda vremenom zasititi, umoriti?
Ne mislim da je Bronze ništa spektakularno uradio u trenutku svog nastanka. Mi smo samo nastavili priču koju smo prekinuli sa Bridgeom. Prethodno je Bridge nastavio tamo gde su Hitman i Deadrise stali. Kako bi rekao, ne smatram da smo ništa revolucionarno uradili niti nam je to bio cilj. Mi smo pre svega drugari koji vole da se druže i sviraju zajedno, i Bronze je nastao iz tih razloga. E sad da li će se umoriti, to već ne znam, ali nije ni bitno. Radimo ono što volimo i radićemo dok nam prija i dok istinski uživamo u bendu.
Kako bi ti opisao zvuk Bronzea?
Ne znam ni sam. Od samog početka nismo se stilski vodili, već svirali ono što nam izlazi iz ruku/instrumenata. U bendu sviraju potpuno drugačiji ljudi, sa drugačijim muzičkim ukusom, pa samim tim ni sam zvuk nije lako okarakterisati i strpati u neki koš. Nekad je ovo što mi sviramo bio metalcore dok metalcore nije bio ružna reč, a danas ne znam. A zar je uopšte to i bitno? Svirali smo gde god ima struje, sa hardcore, emo, pank, crust bendovima, i nigde se nismo osećali kao da tu ne pripadamo.
Koja je priča sa Nagonom? Kako dolazi do tvog ulaska u bend?
Moj kum Aca i ja smo vezani pupčanom vrpcom… šalim se! Pa trebao basista da uleti za jedan koncert, desio se koncert, pa trebao basista i za dalje i eto me. Ništa spektakularno, prosto uživanje mi je da sviram prvenstveno sa mojim kumašinom, a zatim i sa Borkesom i Gosom. Iako možda oni koji me poznaju malo bolje nikad mene nisu videli kao deo punk/oi/rock’n’roll benda, eto me, i uživam do maksimuma.
A tu se vraćam i na priču odozgo. Nije bitno stilski šta sviraš, već sa kim i za koga. Nagon tera napred, sa nastrpljenjem očekujemo LP koji bi uskoro trebao da izađe za Contra Records, prvi singl „This Is Hell“ je izašao, pa trk na streaming platforme i preslušaj.
Da li misliš da muzika i delovanje benda ne mogu da budu izolovani od aktuelnih dešavanja, da se politički i socijalni momenat i kontekst podrazumevaju, pri čemu ne mislim na političko delovanje, što je opet i legitimno?
Što se mene lično tiče i generalno bendova u kojima sviram, bend koji svira bez neke ideje, političkog ili socijalnog stava ne treba ni da svira, ili neka svira na Beer Festu, eventualno Arsenal Festu. Nažalost, na ovim prostorima je previše punk/hardcore bendova koji ne sviraju sa stavom. Mene to ne interesuje, ja bih samo da sviram (slušali Dejana Cukića u mladosti), a još više publike koja je u fazonu smrt narodnjacima, važno je da gitara rilja. Mislim da je važno ograditi se od tog dela scene i te publike. Radije bih svirao za ljude koji znaju o čemu se tu radi, nego za hiljadu kojima je bitno da gitara rilja.
Čini mi se da je devedestih Hard Core bio na dobrom putu da postane mainstream, dok se trenutno vratio u underground i izvornoj DIY koncepciji.
Hardcore nikad nije bio na putu da postane mainstream. Neki bendovi su dogurali do MTV-ja i velikih festivala, ali to su izolovani slučajevi. Stvarno ne mislim da su mogli uticati na celokupan pokret. Realno ako gledamo, danas neke (većina) preživelih bendova iz 90-ih su debeo mainstream u mojim očima, a da ne govorim o Turnstileu i sličnima. Uvek će postojati ta tendencija da se punk/hardcore provuče do velikih bina, ali mislim da nikada neće otići dalje od toga, ideja je ostati u senci i terati svoju priču.Sa druge strane, dobro je da ima bendova koji teraju malo jaču priču, samim tim se neka pozitivna i konstruktivna ideja prenosi ljudima koji nikad ne bi došli na koncert u neki smrdljivi podrum ili lokalni bar.
Često si na turnejama, probe, gigovi, posao, porodica, šop – da li spavaš uopšte?
Spavam, i to dobro i čvrsto! Ma sve stižem, imam veliku podršku svoje porodice i onda su stvari dosta lakše. Supruga mi pomaže u dućanu, deca su porasla, i oni pomažu, tako da generalno nije veliki problem.
Meni lično jako odgovara i znači Hard Corner Shop i mora se priznati da mi je mnogo lakše da kupim ploču na taj način nego da plaćam preskupe poštarine. Kako ti sve to sada izgleda, da li si napravio pravi potez i koliko se ljudi vraćaju fizičkim nosačima zvuka? U kojoj meri doprinose promociji bendova?
Hard Corner je u suštini nastao kao moj man cave, pa se priča malo proširila. Da li sam napravio pravi potez? Naravno da jesam. I da ne prodam ništa, dućan je mesto okupljanja i druženja, moj dečački san.
Rekao bih da se polako vraća vreme kupovine fizičkih izdanja, s tim da čisto sumnjam da će se dani stare slave ikada vratiti. No nije ni bitno, svako vreme nosi svoj nosač zvuka, bitno je da stari nosači ne izumru i da se stidljivo vraćaju. Kod nas generalno je veliki problem što smo malo tržište, neinteresantno nekim većim distributerima.
Plus na sve to pošto nismo deo EU plaćamo carine i ostale zajebancije, a i da ne govorim o cenama shippinga, posebno iz USA.
Što se tiče promocije bendova, ja sam dućan i bazirao na ex-Yu sceni, baš iz razloga kako bih pomogao i samim bendovima, a kako bi ljudi imali sve da nabave na jednom mestu. Ove stranjske ploče idu paralelno uz to, s tim da se kod njih uglavnom opredeljujem za preorder, kako ne bih stvarao zalihe i kako bih ljudima imao da ponudim nešto domaće, a ne nešto od preko.
Kako izgleda top lista bestsellera u dućanu?
Ma sve domaće se prodaje manje-više podjednako… uglavno friška izdanja idu malo bolje, ali ide sve. Ako bih brojčano određivao bestsellere, to je definitivno reizdanje legendarnog albuma „Srpski San“ Kraljevčana Hoću?Neću!, ali u stopu ih prate Kriva Istina, Smrt Razuma, Krax, trenutno je aktuelan novi Fiskalni Račun i tako dalje.
Podkasti su postali sastavni deo neših života, naročito u zemljama ovog tipa, kako vidiš doprinos DIY podkasta iz regiona? Da li mogu da utiču na širenje baze klinaca, da stvore konekcije i bendovima?
E nešto sam slab sa podcastima nažalost. Retko imam dovoljno slobodnog vremena da preslušam neki, a i kad imam onda uzmem da preslušam neku novu muziku, tako da su kod mene podcasti ostali malo u pozadini. Ukoliko ispratim neki, to je u 99% slučajeva neki domaći, dok stranjske mislim da nikada nisam ni preslušao. Naravno da doprinose proširenju i konekciji, mislim da im je na prvom mestu to i primarni posao. Ne treba umanjivati ili veličati ni jedan vid punk medija, jer bez njih ne bi postojala ni scena. Svelo bi se sviranje bendova na lokalni klub za svoje drugare.
Verovatno ti dosade ata karneti i sva ta cimanja prilikom ulaska u EU?
Žešće smaranje i otimanje para, ali šta je tu je, ne može se od toga pobeći. Psihički se spremiš, nakon što dobro isprazniš novčanik i pravac granica. Nadamo se vremenima kada će granice biti samo grozna prošlost. Ništa dobro nisu donele čovečanstvu.
Video sam na Instragamu da si na mini turneju sa Nagonom poveo sina. Kako tvoji klinci reaguju na tvoj rad i koliko ih vuče muzika?
Moj Nikola je pozadinski u celoj ovoj priči od svoje pete godine kada sam počeo da ga vodim na koncerte. Iako ima svoj put i sluša neku drugu muziku, dobro je upoznat sa onim šta ja radim i kako sve to kod nas funkcioniše. Dok je bio manji pokušavao sam da mu nametnem neku svoju muziku i da ga uvučem u sve ovo, ali je ipak došao trenutak kad je dovoljno sazreo da nađe svoj put i krene dalje.
Bespredmetno je pričati o nekoj pomoći ili stvaranju ambijenta od strane sistema. Ostaju nam fanzini i samoorganizacija. Kako ocenjuješ mrežu klubova u Srbiji u poređenju sa Hrvatskom ili Slovenijom? Rekao bih da je u BiH situacija još gora nego u Srbiji.
Ne ocenjujem… kod nas klubovi rade u tom sistemu, a ne protiv njega. Tužno, ali istinito. I ne vidi se kraj tome. Na sreću, u nekim gradovima jos uvek funkcioniše poneki klub, da ga ne nazovem hram, ali bi trebalo tako zvati te malobrojne klubove.
Znaš šta, i bolje što je tako, mi znamo gde nam je mesto, a oni kojima nije mesto među nama i ne dolaze u te klubove, i bombonica!
Na osnovu tetovaža može da se nasluti koje bendove ceniš. Neki favoriti i šta bi izdvojio od novih izdanja koja imaju svoj fizički oblik?
Od kad imam dućan preslušao sam nikad više nove muzike. Uvek ima nekih novih izdavačkih kuća, svakodnevno dobijem neki mail sa ponudama, tako da se dosta toga izdvojilo.
Ono što mi se konstantno vrti na svim playlistama je Combust, Ends Of Sanity, Syndrome 81, Ekulu, Bromure, Steel Nation, End It i Spirit World.
Ono što nije na listama i nikad neće biti su razni turnstilovovi, haj visovi, čizeli i ti hajpovani bendovi.
Dolazi li nekada do „polemika“ između supruge i tebe kada se bira ploča koja će se u kući zavrteti?
Prosto i jednostavno, ne! U kući se slušaju narodnjaci i tu nema diskusije, inače bih verovatno morao da se selim. Kad ja lupim šakom o sto, žena pusti Džeja!
Hvala na čitanju! ISK testira nove načine komunikacije sa publikom, oslobođene algoritama društvenih mreža.
Budi dio zajednice koja njeguje rock'n'roll i srodne subkulture!
PRIDRUŽI NAM SE NA ISK DISCORDU!
