Heihaizi intervju: “Mi smo reperi zarobljeni u panku!”

Hrvatski dvojac Heihaizi (u tročlanoj postavi za žive nastupe) odsvirao je koncert u Sarajevu prije tačno godinu dana i dva dana, 24.10.2023. godine. Bili smo na tom koncertu i pisali o njemu, a prije koncerta i porazgovarali sa jednim od dva frontmena benda, gitaristom Josipom Tokićem.

Zašto intervju objavljujemo tek sada? Ovaj materijal nije ni trebao da bude objavljen u online formatu, već je bio pripremljen za projekt ISK fanzina od kojeg smo odustali zbog drugih obaveza.

Međutim, kako nam je muzika Heihaizija mnogo draga i promocije odličnih bendova uvijek treba biti više, predstavljamo godinu dana star intervju sa Heihaizijem.

Na samom početku, bilo bi dobro da nam kažeš kako se tačno izgovara Heihaizi.

Izgovara se “hej-hajzi”.

Koliko mi je poznato, termin heihaizi, odnosno crna djeca, odnosi se na djecu rođenu izvan kineske norme o jednom djetetu. Zašto ste tako imenovali bend?

Ime je smislio bubnjar i drugi frontmen, [Ivan] Kovač, i meni je odmah bilo odlično. Zašto? Zato jer smo u tom trenutku imali jedan drugi bend prije ovoga…

Eke Buba?

Tako je. Kad se sve to raspalo, Kovač i ja smo ostali nekako solo. Skoro da smo se tako osjećali odbačeno, kao neki otpadnici od svega, bez ičega, tako da smo se donekle prepoznali u tome.

S druge strane, smislili smo da probamo na punk nakačiti rap, tako da je sve to skupa išlo u jednu cjelinu koja nam se svidjela. Volimo užasno muziku, rap, hip-hop, koja se uglavnom povezuje sa Afroamerikancima, iako to ne mora biti. Mi to slušamo na dnevnoj bazi, isto kao i punk.

Osjećali smo se odbačeno, kao neki neuklopljeni likovi koji nemaju nikakvu budućnost, ko ova djeca iz Kine koju šutnu.

Ne vole ih…

Ne vole ih, šutnu ih, ne daju im osobnu…

Ali hej, inspirisali su zagrebački bend. Znam da ste bili u grupi Eke Buba. Slušao sam snimke i definitivno radikalna promjena je ovo danas u odnosu na prošlost. Jeste li vi u Eke Bubi pisali pjesme?

Jesmo. Ja sam uglavnom napisao većinu stvari. Kovač i ja, ali ja uglavnom, iako ja to nikad nisam volio pričati, niti sad volim o tome pričati.

Pa dobro, ja sam te pitao.

Pa da, jesi.

Da li se proces pisanja promijenio u odnosu na raniji bend?

Kad smo ostali nigdje, onda sam ja počeo izbacivati stvari, ali stvar je u tome što mi sve nekako završimo skupa. Neko dobije neku osnovnu iskricu, ali je onda nekako skupa razradimo. Bilo je masu tekstova koje sam ja drrrrrnnn (onomatopeja kojom je uz gestikulaciju Tokić naglasio da ih je brzo napisao, op.a.), pa bi neki stih dodali ili promijenili.

Sigurno što bih rekao da neko uvijek mora imati tu prvu iskricu, ali ono što ja volim je što je skupa završimo.

Meni je veoma zanimljivo da sam do vas došao tako što sam jednog vikenda završio na koncertu Celetoidsa i ExWhitea u Zagrebu, pa tu upoznao gitaristu Kubu i saznao za izdavačku kuću Turbo Discos, pa saznao za vas. Kako je došlo do saradnje sa Kubom i kućom Turbo Discos?

Pa mi se znamo otprije, nekih pet-šest godina, bili smo u Halleu, odsvirali sa Eke Bubom. I znaš kako to ide, izašli vani, razbili se, sprijateljili. I kako je sve skupa krenulo… tu prvu godinu, nakon što smo prestali svirati sa Eke Bubom, mi smo radili sve ove stvari. Mi smo na ljeto prošle godine snimali ovaj album i nismo imali pojma šta ćemo sa njim, nismo imali pojma ni šta ćemo raditi kad je bio gotov.

I onda se javio Jonas (pjevač benda Lafff Box i član Turbo Discos tima, op.a.) i rekao da mu je to super i da bi on objavio na Turbo Discos. Mi smo rekli “naravno, može”. Kasnije smo došli do Šveđana [Savage Records] koji su radili ploču skupa sa njim.

Imate zajeban flow, tekstovi nisu online, teško vas je pohvatati. O čemu su tekstovi?

Mi smo reperi… (smijeh) zarobljeni u panku!

Sreća moja pa niste mumble reperi, ali vas opet ne razumijemo. O čemu su tekstovi, klasični represent, možda beef sa bivšim članovima?

Nikad. To je zadnje što bi čovjek napravio, prije bih odustao od muzike.

Dakle, nema ega?

Nikako, to je užasno. Nikad me nije pokretao ego ni sebičnost, veličanje sebe ni blaćenje nekog drugog. To je sve što me ne pokreće.

Dakle, vi ste Beastie Boysi iz faze kad je MCA spoznao budizam?

Ne, mi nismo Beastie Boysi.

Ali porede vas sa Beastijima.

To je valjda kad vide dva lika koja repaju, ali je nešto kao malo drugačije, nemamo klasični skreč i bas.

Mene ponajviše podsjećate na demo fazu “Polly Wog Stew” i kasnije “Aglio E Olio”.

Ma neka svako kaže šta misli. Mislim, mi volimo Beastie Boyse, da ne bude greške, jako ih volimo, ali isto volimo i cijeli Sugar Hill Records, a tamo je još puno toga. O čemu smo ono pričali prije ovoga?

O tekstovima…

Ovako dolazimo do toga. Ja počinjem pisati, nikad ne planiram. Meni se čini kao da su te sve riječi već napisane, samo mi se pojave u glavi. I onda kasnije se spajaju. Nije kao da vidim sad tu stol, pa idem pisati o stolu. Ili recimo politička nepravda, to nije nešto o čemu pišemo, uopće nismo politički bend.

Mi smo u biti samo dva lika koja su živi trenutno, osjećaju stvari oko sebe i to je to, to što vide to pričaju.

Koliko nastupi traju kad album traje 18 minuta?

… 19! (smijeh). 20, 22 ako male stanke radimo. Može i 25, ali smo skužili da nam je to možda ipak malo sad pretjerano. Sad sviramo nekih 15 pjesama i to nam je taman.

Inače ste dvojac, ali vodite i basistu sa sobom na žive koncerte.

Vodimo, kako ne vodimo, ko ga ne bi vodio. Da ga samo možete vidjeti. Mi kad smo ostali solo raditi, radili smo i snimili sve solo. Mislili smo da se nikom neće dati toliko zajebavat sa ovim što mi radimo, i onda je ispalo da se [basisti] Bartu da. Ovo je 34. dan da smo mi na cesti, i bit ćemo još, makar išli pješke u Grčku (u Sarajevu je došlo do kvara na kombiju koji je srećom otklonjen, op.a.). 41. dan ne bi išao bilo ko sa nama.

Sretan put i da turbina bude popravljena.

Bit će. Popravit će Vlado, kažu da je najbolji. Zovu ga Vlado Turbina, valjda ima nešto u tome…