Intervju: Krmpa (Deafness By Noise)

Oi, vi ljubitelji HC-a! Evo nešto iz bogate sehare ISK! Pronađen je davno zagubljeni intervju sa Interground Sarajevo Festa 2007, rađen na otvaranju Festa sa bendom koji je, vjerovali ili ne, otvarao IGS – DEAFNESS BY NOISE! Da ne bi bili novinarski neprecizni, dodat ćemo da je naš sagovornik bio Krmpa, vokal benda, evo o čemu smo pričali sada već davne 2007. godine. Hvala kolegi Dženanu na transkriptu, ja NIKAD ne bi stigao!

DBN, otvaranje 4. IGS festivala, predstavi se našim slušateljima, koja ti je uloga u bendu?

Moja uloga u bendu je da pjevam i zabavljam publiku.

Ti si onaj sa dobrim tetovažama.

Sad kolko su dobre, haha, uglavnom, radio sam ih u Zagrebu.

DBN, prvi put u Sarajevu?

Da, prvi puta nakon 17 godina.

Nastupali ste prije 17 godina ili?

Ne, prvi put nakon 17 godina postojanja benda.

Možda je malo preuranjeno da te ovako pitam, pošto vidimo jako mali broj ljudi ovdje, ali reci mi šta otprilike očekuješ, da li imaš ikakvu viziju večerašnjeg koncerta?

Meni je najbitinije da je dobra klupska svirka, da li je jedan čovjek ispred mene ili 150 ljudi, bitno je samo da dobro ide.

Ok, počeli ste rane 1991., reci mi kako je bilo tada početi svirati u Hrvatskoj?

Pa, bio sam klinac, imao sam 14-15 godina, bilo je par bendova koji su svirali, već su postojali Hladno Pivo, Patareni, Generali, to je bila ta generacija. Satan Panonski koji je u to vrijeme još koliko-toliko funkcionirao koncertno, nakon toga, kako je rat počeo sve je to otišlo k vragu. A tada je počeo rokenrol, Majke, Kojoti, bilo je tih bendova, krenula je rokenrol šema…

DBN više ne možemo nazvat lokalnim bendom, više ste evropski bend, koliko ste već Evrope prošli u kombiju i na svirkama. Po tvome mišljenju kad je počeo vaš evropski proboj?

Nakon singla, nakon prvog albuma, tamo 2001. godine, tada su nas čuli iz u Berlinu, iz labela Cortex. Odlučili su doštampati singl i počeli se zanimati odmah za novi album. Snimili smo za njih taj Last Minute Call i nakon toga počinjemo sa prvim koncertima. Mislim da oni sad drže monopol nad underground koncertima u Evropi.

Što se tiče tih turneja, nastupali ste bukvalno sa svima. Nedavno ste imali i turneju sa Madballom. Reci mi šta ćeš sa svih tih turneja pamtiti cijeli život?

Pa čak mi nije toliko bilo… sa Madballom… Jer to sve već ide po PS-u, znaš da će na svakom koncertu biti 1000-1500 ljudi, dođeš, odsviraš, jako si kratko na bini, sve ti se gleda na sat, na vrijeme, tu su ljudi koji se brinu da sve to maknu sa bine… Nije mi to takav gušt bio kao kada dođeš u neki klub gdje znaš da su ljudi došli isključivo radi tebe. A svirke sa velikim bendovima se rade čisto radi promocije benda i radi bolje prodaje. Ništa više, biznis, nažalost.

Interesuje me da li je bilo treme kad morate izaći pred nekih 1500 ljudi, a znaš da su ti ljudi došli skoro isključivo radi headlinera?

Pa nije, zato što smo radili i prije velike koncerte, a znamo i te ljude sa turneje, roadije, menadžere… Više nam je bilo kao da smo došli svirati sa recimo Hladnim Pivom… Meni je nekako upečatljivije bilo kad smo svirali na festivalu na kojem nije bilo velikih bendova, kao npr. u Berlinu Prvi maj, gdje se skupi 150 000 ljudi… kad tamo nastupaš adrenalin ti puno brže proradi nego kada sviraš u mračnom klubu gdje ti znaš da je ispred tebe 1000 ljudi koji su došli radi headlinera. Ma meni je najveći gušt kada si u klubu sa ljudima koji su došli radi tebe, 100-150 ljudi, puno je bolja atmosfera nego kad si na visokom, na bini…

Da se vratimo na Hrvatsku, na Samoborsku scenu, da li sada postoji nešto što bi mogli nazvati samoborskom scenom?

Sad je to jako teško reći, prije je postojala. Sada je već… jednostavno su morali doći drugi ljudi, jer mi smo već ostarili, gitarista ima dvoje djece, ne može više ići na turneje, bubnjar ima 38 godina, sad je došao novi bubnjar… Trebaš jako puno koncerata odsvirati da bi postao support act… A u Samoboru ima bendova koji sviraju, a ne mogu sada istaknuti neki bend a da nisu nijedan snimak izdali. Mjesto je krenulo dolje što se tiče toga… A i Zagreb… Postoji klupska scena, ali više u obliku slušaona nego koncerata… Nemaju ljudi novca da iznajme prostor za koncert plus plaćanje osiguranja, printanja plakata i još lova za plaćanje benda. Onda dolaze bendovi za koje je sigurno da će privući ljude, kad nas zovu znaju da će doći 300-400 ljudi…

Vaš posljednji album za sad, Aim to Please, možeš li nam reći nešto više o njemu?

Album je izašao za američku etiketu (koja je donedavno funkcionirala u Evropi), a sada rade sa SPV-om (Motorhead i ostali) – nakon što je album izdan u Americi čekalo se na izlazak u Evropi, ma biznis. Čeka se da se okrene lova na velikim bendovima, a sa viškom para se pokrivaju manji i evropski bendovi. To nije bajka, nisu svi rock zvijezde. A bend bi pet godina trebao svirati kao support act nekom velikom bendu kao što su Madball, SOIA, da bi ušao u drugu ligu bendova. To tek shvatiš kad sam kreneš na turneju i kad imaš pedesetak ljudi na koncertu.

Evo sad si nam otprilike rekao kako prolaze bendovi u Evropi, a reci nam kako si zadovoljan sa novim albumom?

Išli smo samoinicijativno mijenjati label, pa smo odlučili otići iz Cortexa i prvi put napraviti nešto sa velikim producentom. Tada smo uložili novac zarađen na prošlom albumu i uz sva moja poznanstva i uz čekanje od godinu i pol kod Andyja Classena uspjeli smo dobiti izuzetno nisku cijenu, njegov minimum, oko 10 000 Eura, pa na više, ovisno o količini rada i koliko je album zahtjevan. Raditi s njim je bilo poučno – on je više inžinjer nego producent, zna kako raditi te stvar, investira svake godine da nauči nešto novo, ide na snimanja Anthraxa, SOD-a…

Na vašem myspaceu ima nekoliko videa, reci nam nešto više o spotu “Security”, ko je to radio?

“Security” je radio moj dobar kolega, Hošćak Kove, bavi se animacijom za reklame i oduvijek je htio nešto napraviti za nas. Sam je odabrao pjesmu, ideju i rekao da će sve sam uraditi i na kraju nas je poprilično iznenadio.

Još jedan video – tour trailer 2006 – je li to neka najava DVD-a ili?

Ma nee,ma to je čisto ono, ljudi su nas stalno pitali kako izgledaju naše turneje pa smo gitarista i ja došli doma i stavili to sve sa kompjutera u jedan video, pa rekli ljudima da gledaju, da ne ispadne da niko ne zna kako to izgleda.

Zamolio bih te da prokomentarišeš HC scenu na Balkanu. Da li stagnira, napreduje ili nazaduje?

Sad mogu samo ponoviti riječi čovjeka kojeg izuzetno cijenim, čovjeka koji je bio glavni na Dynamo festivalu u Nizozemskoj, koji je do sad uvijek bio upravu, rekao nam je da se možemo staviti u poziciju da je godina ’87, sve se bazira na bendovima sa metal prizvukom. Bendovi koji su svirali old school HC su iščezli. A opet će se desiti HC revival, kao ’92… A nažalost sve je to ipak biznis, iako u to nisam želio vjerovati, ali shvatiš to kad kreneš dalje. A od HC bendova što godinama sviraju tu su Hitman iz Beograda, Kontra u Sarajevu, nema onih starih HC bendova… Jedini bend koji je za mene u biti uspio i koji živi od muzike je Hladno Pivo. A što se tiče hard roka, rokenrola – samo i isključivo Divlje Jagode. Majke i ovo zaboravi.

Pošto si puno puta tokom intervjua ponovio riječ „biznis“, šta smatraš komercijalizacijom? Da ti sad neko ponudi opasnu lovu da malo promijenite zvuk i da postanete popularan MTV bend, da li bi to prihvatio?

To je nemoguće zato što takvih bendova ima jako puno. A sami ti bendovi koji se vide na MTVu to su svi bendovi koji imaju ogroman keš u startu i ne posmatraju se kao bendovi već kao projekti. Ne rade to 17 godina i ne sviraju godinama u malim klubovima za 50ak ljudi. A zvuk sam od sebe ide dalje, progres je prisutan. Ali da bi mi sad mijenjali zvuk, ne možeš dobiti takvu ponudu danas, to je ipak zabluda.

Šta tebi kao osobi predstavlja HC i da li i kako utiče na tebe?

Pa HC je način života, moji prijatelji su HC, skakanje po bini i to je energija puštena van, a za mene je HC prijateljstvo prvenstveno. Nećemo se sređivati za cure u publici i to, kako bi nas primjetili, ipak sam odrastao u staroj školi HC-a.

Hvala puno na ovom razgovoru.